Након целовечерњег десетосатног пута до Скопља и прославе Нове године у возу који је у том тренутку био у Великој Плани, око 7ч ујутро 1. јануара 2013. године воз је издахнуо и оставио нас на железничкој станици.
Мамурни и блентави, кренусмо да тражимо наш хостел те након двадесетоминутног ходања схватисмо да идемо у погрешном смеру. Вратисмо се до железничке станице и мало ту и тамо – а близу, хостел је нађен. Међутим, проблем беше што не могасмо да одмах ући у њ јер није било места, а резервација нам је важила тек од поднева, тако да остависмо ствари у предворју и кренусмо у шетњу.
Стигли у Скопље, десно од ливаде је хостел
Лака скока бејасмо на обали Вардара, те се запутисмо уз обалу до сувога центра. Већ при изласку на реку видесмо дизалице и скеле у даљини, али како смо стали приближавати се истима, тако нас поче обузимати смех, неверица, смех, неверица – што је све кулминирало тзв. трансфером блама.
Идемо редом.
Ваш приповедач вичан списатељству, аористу и боемији не зна како да опише оно што смо видели тога јутра. Не волим да користим реч на коју се сељана ложи – ултимативно, али после онога сматрам да нема даље.
За неупућене, Македонија тј. тамошња актуелна власт је покренула пројекат „Скопје 2014” чија је званична идеја да реконструише град и да га оплемени духовно и културно, а и историјски. То је пројекат који заправо Македонију, Скопље и Македонце покушава национално да дефинише све у духу балканског лудила новоформираних нација. Тако, Македонци су заправо антички народ са богатом културом и историјом. Не желим да кажем да Македонци немају културу, ал’ мало је претерано рећи да сеже од антике. Додуше, и Срби су народ најстарији, шатро.
Заправо, цео пројекат је гурање прста у око Грцима и Птаршијима. Неке нације то себи могу да дозволе, али Македонци сигурно не, јер као и сви остали на Балкану немају пара и оружја за то. Да бизарност буде већа, цена овог „пројекта” је пола милијарде евра и вероватно расте спрам даљих мермерних апетита оних што их народ бира. Они крстови што се из непознатог разлога праве и граде по Србији, заједно са споменицима рокијима, марлијима, бруслијевима и осталима, да се споје у једно не могу изгледати овако смешно као Скопј(љ)е.
У српским условима комплетна прича изгледа као када би историја коју измишља Јован Деретић постала званична државна историја/политика, мада гледајући шта четвртписмена тинејџерска багра поставља по Фејсбуку, мислим да нисмо далеко од тога.
Пројекат „Скопје 2014” је заправо и био циљ нашег путовања, јер оно се мора видети да би се у то веровало. Ово је туристичка атракција која је толико бесмислена да је презабавна. А сирото Скопље (које има микроклима) као да пркоси боговима након земљотреса и виче „имамо ми још арматуре и аутокедова”.
Међутим, ево шта о архитектури Скопља каже Хаџи Јован, архитекта, асистент, докторант и даће Џа професор ускоро:
Скопље је имало ту несрећу да га 1963. године дрмне озбиљан земљотрес. У тој несрећи срушене су скоро све зграде у центру града. Како је живот неком мајка, а неком маћеха, земљотресу су се обрадовале колеге архитекти. Добили су ледину пуну шута и задатак да изграде нови центар града. Идеалан задатак! Објављен је велики међународни конкурс где је јапанац Кенцо Танге, чувени архитекта, смислио центар у „модерном савременом духу“. Проблем је што је у моди шесдесетих био брутализам – стил мегаломаније, обожавања сивог великог и моћног бетона. Тако је Скопље окићено првим низом бизарних зграда. Железничка станица је надвожњак преко пола града, који стоји на шуми гигантских четвороспратних сиво – црних бетонских стубова. Привју Морије и рај за наркомане, смутљивце и неслужбени генератор микро климе који не да облацима да оду из Града.
Затим су ту зграда радио-телевизије и Универзитет поред којих Генекс или ВМА изгледају као недоношчад. Боја – сива, материјал – бетон. Око Центра су постављене (за промену) бело црвене шестоспратнце образујући прстен око центра симболизујући бедеме. Какве? Зашто? Питајте рахметли аутора па ми јавите, живо ме занима.
Други талас архитектонских будалаштина је уследио осамдесетих. Тада је изграђена Саборна црква – квази модеран православни храм великих димензија, а упитне симболике и естетике. Као џамија са крстом и то повећим. Познајући демографске и политичке прилике можда је мултифункционалност и била циљ.
Цео ансамбл оплемењен антиком изгледа као Дизниленд. Апсолутни бућкуриш, преплет свега што је могло да се помеша, а помешало се. Комбинације виђене у том магијском граду превазилазе сва очекивања, иако сам знао све објекте који се граде и који су изграђени. Пошто је и творцима пројекта „Скопје 2014” какофонија била превелика, отишли су корак даље. Не само да се граде нове „античке“ зграде и шума споменика, већ и Антикизују постојеће објекте центра града. Имате четвороспратнице из шесдесетих са старим прозорима и офуцаним ролетнама на које су додати антички стубови, венци, фризови, балустраде, тимпанони. Наравно да пропорције послератног социјал реализма не одговарају античким, али ауторима је то мање важно. Ако није складно, нека је у мермеру. Белом!
Да не кудим баш све. Јединствен догађај у последњих 1500 година је стајати на градилишту коринтског објекта. Јесте да је смешно, али обузме човека неки посебан осећај. Можда трансфер блама? Оно (пошто је град прејака и непрецизна реч за оно) је идеалан полигон за учење елемената класичне грчке и римске архитектуре. Употребљени су сви. Чак и они који нису постојали у оно доба. Када човек гледа римске и грчке оригинале осећа склад тих објеката. Овде делује да су или превисоки, или стубови прегусти или преретки и дефинитивно ту нешто фали или има вишка. Чак и лаик примећује да ту нешто није у винкли!
Но Скопље је трусно подручје. У сваком смислу…
Рече све ово Јован у посебном документу који сам унео овди. А сада наставља ваш омиљени приповедач даље излагати мисли.
Вратимо се на шетњу обалом Вардара.
Старо Скопље – почетак
Две битне ствари треба напоменути. Прва, наш хостел се налазио у „сувом центру” за кога је Маринкова Бара – Дедиње. То су кућице које само што се нису урушиле, доста их је неомалтерисано, негде су зидови подупрти даскама да се дословце не би срушили. Друго, обала реке је уређенија у Бродареву, бар део док се не дође до монументалних архитектонских захвата. Иначе, тај део је једини преживео катастрофалан земљотрес 1963. године и у принципу не би изгледао лоше, јер су зграде старе и неке су и лепе, да је бар 3% онога што је уложено у Букефалов паламар доспело овде за обнову фасада и малтерисање зидова.
Пут ка хостелу у центру и Влада Хаџи Кувар каучсурфује на обали Вардара
Не могу се тачно сетити која је предвиђена намена сваке од зграда, нити то желим, иако лака клика могу то проверити на нету. Посебно, а и као целина, зграде изгледају нагурано и насилнички збуџене међ’ ништавило. На скоро свим зградама можете видети дорске, јонске и коринтске стубове, са римским куполама.
Шок и неверица нам нису дали предах. Толико, да једноставно нисмо могли да запамтимо шта је шта. Бизарностима никад краја, иако смо видели „Мост на уметност” који преко Вардара улази директно у зграду! На мосту су све сами уметници, начичкани један до другог, да када се цео „пројекат” заврши и почну да се окрећу у гробу, Скопљу ће озбиљно запретити још један земљотрес. Наравно, на мосту, тј. на самом његовом улазу који још није отворен за пучанство се налази и споменик Тошеу Проеском који држи микрофон. Када се види број уметника, помислићемо да смо у Италији јер све врви од опере и оперете, класике и узвишености.
Одозго на доле: Неверица; Зграде и мост уметности (панорамица); Мост на уметност; Тоше Проески на мосту; Археолошки музеј – све је у изградњи, с нестрпљењем чекамо 2014. годину!
Сама обала Вардара је тема за психологе, ал’ ево кратке црте – (не ове црте, него се наставља реченица) тамо има палми! Да, засађене су палме уз обалу! Такође у сред реке стоје три кутије од метала. У свакој је посађено дрво и на свака има натпис од једне речи: љубав, вера, нада. Смех и сузе нисмо могли сакрити када смо видели на једном шипу од моста скулптуру, заправо две: једна је купачица која је у пози да скочи у воду (ни четврт јада), али друга је само ноге које вире из воде, дакле, купачица константно урања у Вардар (тричетврт преосталог јада)!
Палме на обали Вардара покривене пластичним кесама (приближи се монитору да видиш боље); Дрво 1 од 3 – љубов; Купачице – једна се спрема, друга већ заронила
Када је мудрозборни приповедач, а то сам ја, већ поменуо Букефала, ево приче која је индиректно повезана с њим, јер је ту заправо главни Александар Велики ил’ Македонски – како вам је драго, који га је јахао верног. Ал’ ево даље приче.
Након неверице узроковане архитектуром, приближавамо се главном градском тргу. Испред нас је мост који спаја два Скопља: македонски и албанско-турски. На том мосту је Цар Душан прогласио Србију за царевину и много се тиме усрећио (јер су га великаши, проклете им душе, на комаде раскомадали и направили шопинг-молове). Лево гледамо споменик „на гемиџити”, док преко моста десно (она немакедонска страна) открива како нешто вири иза зграде. Што се више приближавамо проваљујемо да је то песница, те видимо и главу, потом и ножурде. „Јбт, Филип Македонски, не верујем!”, рече неко.
Здраво сине Александре!
Да, то је Филип Македонски у једном делу града који диже песнају и тако поздравља свога сина Александра, љуби га мајка Олимпија у рошаво лице!
Како смо видели огромног Александра на коњу Букефалу, ту већ нисмо могли да се суздржимо и стадосмо се гласно смејати. Толико гласно да се неколико чистача, који су чистили град од синоћне прославе Нове године, окренуло и чудно нас гледало. Коментари које смо изрицали се тешко могу препричати, чак се не могу ни претпоставити. Да буде ствар комплексија: испод Александра, те Букефала и постоља за торту налазе се комплетно опремљени антички командоси – антички македонски војници, а око њих су лавови који отворених уста ричу ка посетиоцу, али је други ред лавова окренут и ка војницима те ричу на њих. Поменута комплексност добија дозу симпатије када смо на једној разгледници видели да је то заправо фонтана, која сада из разумљивих разлога није радила и прскалице су биле покривене церадом.
Александар, војници, лавови – сви заједно у фонтани!
Ту је и споменик Јустинијану Првом, који нема никакве везе с Македонијом, осим што је у то доба ова територија припадала Византији. (Овде направих грешку – Јустинијан је рођен на територији данашње Македоније у селу Таор, што опет не мења поенту приче, хвала безименом коментатору на опасци. Такође, аутор на Википедији је као и ја побркао му родно место са Царичиним градом – Јустинијаном Примом). Јесте да је кодификовао римско право, али је и укинуо све античке философске школе, урачунавајући и Платонову. Не треба цепидлачити, већ хиперпродуковати споменике, тако да насупрот њему с друге стране трга стоји споменик бугарском Цару Самуилу.
Панорама са Јустинијаном Првим, Јустинијан сам и непропорционалан, Цар Самуило (обратите пажњу на близину бандере)
Даље, околне зграде грађене у типичном соцреалистичком стилу Карабурме или Јерковића један (идеја: споменик Јерковићу Првом – у Скопљу) имају сада нове фасаде које подсећају на париске. О томе је горе писао Хаџи Јован.
Нове-старе зграде у центру: Упицањена кич фасада, кроз прозоре се виде пропале ролетне
Низ улицу се наилази на кућу Мајке Терезе, која једина од свих има везе с Македонијом, јер је ту рођена, то јест у Скопљу.
Нисмо стигли да истражимо да ли је то стварно кућа у којој је рођена, ал’ нека буде и меморијална кућа или музеј. Шта год да је – преружно је. Предња страна ђене-ђене, али страна која није ка улици је „жалибожемеморијеипросторанахардузааутокед”. Из крова вири нека лопта, тј. додекаедар (фала Јовану Хаџији за појашњење), што му дође као сфера у жичаном моделу где се виде полигони. С леве стране крова је крст.
Кућа Мајке Терезе спреда, од позади и песма Мајци и Тошу
Иза куће се налази филхармонија која изгледа као свака касносоцијалистичка зграда на Новом Београду, али ту нам је један детаљ запао за око: песма. Неки уметник – пјесник је написао на истом папиру, тј. плакату песму посвећену Мајци Терези и Тошеу Проеском, вероватно покушавајући да их стави у исту раван (зли језици би рекли да су неколико година обоје у истој равни).
Сада вам је јасно зашто се кроз читав текст провлачи реч: бизарно.
Немојте губити из вида да је јутро, први јануар и хладно је. Џаба дуге гаће: ништа не ради да уђемо да се згрејемо те се враћамо истом путањом са идејом да одемо у део града где су нам рекли да не идемо јер „ваде бубреге, рожњаче, набијају на колац”, дакле албански.
Док смо прилазили мосту, лаганим освртом на десну страну иза огромног Александра на постољу за свадбену торту видели смо – Тријумфалну капију. О томе касније.
Горе: Опет он! Доле: Капија Македонија!
Прелазимо мост. С десне стране је античко градилиште и гигантски Филип Македонски, ал’ одмах поред су Св. Климент и Св. Наум, као и Св. Ћирило и Св. Методије. Међутим, овај део, Бит-пазар, има неког шмека. Иако ништа није радило и махом све пише на језику „оних других”, шетња нам изузетно прија, мада је ‘ладно и ваш приповедач вичан свему осим кунг-фуу се пита: Како оне вардарске палме опстају на овакој зимоћи?
Бит-пазар и сувенири: Поздрав из Македоније
Већ је око десет ујутро, улице и даље сабласно-празнично празне, али наилазимо на неку кафеџиницу која се тек отвара и улазимо код Птаршија на фука. Срећа коју је ваш приповедач, који озбиљно размишља да упише часове кунг-фуа да би био вичан апсолутно свему, осетио када је видео кварцну грејалицу не може се описати дигитално. Грејалица није могла да нас огреје све, али смо покушавали. Ипак, овде „вечно сунце сја”.
Нисмо ни три сата у Скопљу, а већ се утисци нижу. Тако, седимо у кафани, наручујемо кафу и причамо српски. Симпатични газда Албанац нас послужује хрватском Франк кафом, док иза њега стоји српска Роса вода у флаши. Захваљујући локалглобализацији или пре ЦЕФТИ, не осећамо се далеко од куће.
Ту је још један гост, колега по националности који пита одакле смо. Што већ рекох у Три новогодишње приче, с коца и конопца: Нови Сад, Београд, Зрењанин, Сента, Пазова и којекуде.
„Тито”, рече он, а ми сад не знамо како да реагујемо, ал’ по аутоматизму смо до сада научили да свако старији од 45 година, а сирома у џепу, га ставља у позитиван контекст, те само потврђивасмо да је било „до јаја”, „кева”, „супер”, „ма милина” итд. Видно одушевљен, не очекујући госте баш из тог дела Србије, изиђе пожелевши нам срећну Нову годину, а и ми њему.
Ту се газда баци у причу, који слабије прича српски, ал’ разумесмо га да је парафразирано „некад било до јаја”. Упитали смо га директно: „Како вам се чине ови споменици и грађевине?”, а он мање директно одговори у маниру: „Све је то океј, ал’ народ нема леба да једе, а они граде зградурине”, рече гледајући мало у нас, а мало у под.
Након грејања и сат времена ћаскања, платисмо 15 пића (чајеви + кафе) 10 евра (срачунајте цену питке јединице) те се запутисмо да једемо нешто. Наравно, у истом делу града.
Дођосмо до пијаце која се тек отворила, око поднева је. На улазу се виори албанска застава, а ми уђосмо у прву кафану и седосмо. Мени је на албанском, а пошто смо сви упознати с албанском варијантом латинице која сличи турској, никакав проблем не беше за наручити. Тек касније, када видеше да нисмо баш етнички и лингвистичлки блиски, уз извињење, дадоше нам мени на македонском. Свеједно смо већ наручили и јели – није било лоше, ил’ смо били гладни. У разговору с газдом сазнасмо да му сестра држи посластичарницу у Сремској Митровици и да често иде тамо.
Добродошли сад мало код нас
Топли оброк уме да протера, ал’ моја специфичност је у томе што ћу признати ову нужну природну појаву, док ће други мудро ћутати и правити чудне гримасе „тек онако”. Пошто је дебело прошло подне, кренули смо пешака полако до хостела у ком су нам биле ствари.
Међутим, овај текст процесор отвореног кода бележи пету страну писанија. Време је да се овде пресече и да прочитате у последњем наставку шта нам се још издешавало у Скопљу. Бизарност се наставља.
Трећи део Скопље: Од бурека до крста (с освртом на Шутку)
Не заборавите да прочитате први део како смо стигли до Скопља.
Шири бјутизам…
Ово неблошко писаније мож’те метути ди вам воља, ал’ до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.
Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.
Коментари
Пишите шта ‘оћете, ал’ у принципу се не обазирем на ваше глупости.
Ne kužim / Can’t understand
Поља деловања
Лајкујем вам мајке
Само за хипстере
Свежи коментари
Вид’ што лепо
Ове ја читам…
…ал’ не мора да значи да вазда ценим њихове написане глупости.
- Дударим – не пише више, ал’ је дао домаћи свим “блогерима”
- Гераводели – а то је заправо моја другарица Таја која зна неке форе и има двоје деце (а ја ни једно!)
- Блиц92 – доказ да појединац може да одржи ниво бесмислених вести као оба ова сајта заједно
- Како Змуа каже – некад и нешто паметно, често заплаче и проклиње, ал’ нема везе
- Витки гурман – мршава а ждере
- Шта једемо? – блог о храни са стручног становишта
- Криминални Блог – Ицетин блог о Риму и којечему. Кликни.
- Сташа Копривица – 100 лисица – свака јој ко Његошева тј. моја јер сам ја Његош 22. века
- Махлат – Г-ђа Мирјана која је од политичке коректности постала нормална под старе дане
- Пеђа Супуровић – човек који пише корисне и паметне ствари, не билдује свој его и не жели ништа да вам прода
- Александар Урошевић – ретко паметан и добар човек, а ради у јавном предузећу!
- Мирослав Јовановић ДБ – тера точак и пише о томе, углавном је занимљиво
- Целулоидна мржња – Крунић пише блог о филмовима у форми критике који је, за разлику од Крунића, одлична одличан
- Иван Ћосић – некад је био деб’о, ал’ и даље је кул лик
- Восток Павловић – једном је рек’о неш паметно и зато прочитам с времена на време
- Фор д вин – једноставно лепо изгледа сајт па шта год да пише тамо… прочитајте
- Адвокат Урош З. Недељковић – адвокатски сајт
Uroševa beležnica 